Branko Milić
Ono gde su živeli moji
Dedovi
Dedovi mojih dedova
Njihovi pradedovi
Napuštam
Neću da se savijam kako vetar duva
Neću od sebe da me iko čuva
Neću da stvaram tu gde nema semena
Neću sebe da varam da ima još vremena
A slutim biće
Ne želim
da gledam kako sviće
i kako sunce obasjava neki novi front
Ne želim
da strahujem za sutra
da se plašim senke svoje
da je sve nepregledno kao horizont.
Zašto svako novo jutro dočekati u strahu
zašto sve podrediti
Stihiji
Pepelu
Prahu
Zato napuštam
Pradedove
Dedove mojih dedova
njihove dedove
I ono gde su živeli moji
Like this:
2 blogera se sviđa ovo .
Uh, covece, ovo je bilo potresno… Bravo za pesmu
Amin. Tu nema šta da se doda.
Odlično rečeno…
Opet sam tu i citam svaki red po ko zna koji put
poz
I kako ti se čini?
Ako pitas mene
tuzno i istovremeno hrabro, jer ako vidis
da kao pojedinac ne mozes da promenis
mnogo onda moras da zivis tu gde jesi,
jer zivot odlazi previse bzo, zvuci izlizano…
ali od toga ne mozemo pobeci…
Napisano iz duse… ” ko da mi uzme…”
pozdav
napravila sam lapsus gore: onda moras da odes i da zivis tu gde jesi..
Da to bi bio najbolje kada bi svi živeli ovde i sada. Ovaj momentat kao da ga nikada više neće biti. Moj deda je potpuno drugačije zaživeo od kada se vratio iz koncentarcionog logora. Od tada je živeo svaki momenat i umro je nasmejan!