Očevi nacije ponovo jašu

Danas dve stotine intelektualaca i javnih ličnosti potpisuju zahtev za raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u „zločinačku“ organizaciju zvanu NATO. Bilo je već reči na tu temu, iako Srbija do sada nije ni dobila takvu ponudu. Pa šta onda tera naše intelektualce-žonglere da unapred kukuriču i odvraćaju građane i državu da uđe u ovaj savez, osim neke lične koristi koje su neki od njih iskusili još od trenutka kada su se zalagali za politiku Slobodana Miloševića. Halava im duša? Što reče anonimni građanin, „vidim da su svi dobrostojeći, pa ih nije briga kako ćemo mi živeti“. Narečenima nije dosta ni slave ni uspeha. Sve su za nju dali, a hteli bi još. Narod treba držati u mraku, šta oni znaju, samo ih treba potsećati na bombardovanje i nikako im nikada ne reći šta su mane, a šta prednosti članstva u NATO, namera je „dušebrižnika“ nacije.

U drugom krugu glasanja građani Hrvatske izabrali su Ivu Josipovića za svog budućeg predsednika. Dobro je u susedstvu imati razumnog i pametnog političara, umesto nekog violentnog, licemernog populiste koji podilazi nacionalističkim i niskim strastima puka. Zvuči površno, ali vreme će pokazati jesu li naši susedi izabarali onoga kome se nadaju. U Hrvatskoj se ovaj put populistička demagogija raspala u krhotine kamena. Bilo je zanimljivo slušati anketirane građane uoči izbora, pa da se nametne zaključak da nema razlike između građana Srbije i Hrvatske kad je reč o političkim marifetlucima, reakcijama, pojavama, pa i primitivizmu, lakovernosti, neobrazovanju i zaslepljenosti zemljačkim vezama. A nema razlike ni među našim SH političarima u muvatorskim veštinama. Svako ko ih gleda dok se bave žonglerskim poslom, gutaju lažni plamen, bacaju u vazduh i hvataju drvene čunjeve, ili vrte prazne tanjiriće na prutićima, shvatiće da je sva veština vladanja ponajviše u dokazivanju cirkuskih veština. Hoće li uspeti da fasciniraju veliki deo puka zavisi od političke kulture i zrelosti birača. Realnost stiže na kraju najčešće s psovkama i oblivena suzama.

U vreme izbora su svi veseli, nasmejani, srećni, ophrvani pozitivnim mislima. U tom svetlu na njima rade mediji. Oni su zaslužni i odgovorni za svaku promociju bilo koje ličnosti u društvu i mogu od marginalnih bena da naprave popularne likove koji će nam soliti pamet glupostima, dodijavati prostaštvom, ili nametati svoje ideološke stavove. Najstrašnije je kada se takve pozicije dočepa neki popularan glumac posle kidnapovanje iz trećarazredne TV serije, pa se ne skida sa ekrana nekoliko godina. Sigurna sam da bi na prvim izborima mogao da se kandiduje za predsednika i imao bi realne šanse da uđe u drugi krug. Onda da vidimo šta kaže Đoša, ili trećerazredni pisac, pesnik, tamburaš, muzičar, dobra, ili loša pevačica, fudbaler, košarkaš, svejedno. Jednom kada te narod zavoli makar i zbog lupetanja, nema te sile, bezobrazluka, ili izgovorene gluposti koja će te skinuti sa spiska omiljenih. Važno je umeš li da iskoristiš šansu zavođenja koju ti obezbeđuju mediji i podrška bilo koje političke stranke.

U Srbiji su do sada isprobane mnoge metode „zavođenja“. Žongleri i opsenari postigli su zavidan nivo i iškolovali generacije lažova i prevaranata. Još uvek im je izvlačenje zeca iz šešira vrhunski domet, a među njih su se još pre dvadeset godina umešali akademici, neki profesori univerziteta, glumci, pisci i pesnici, slikari, muzičari i sve što može i želi da se o državu okoristi. Preko lažnog patriotizma svakako, jer je njihov patriotizam čaroban do te mere da fascinira već generacije političara koji obožavaju cirkus. Jednako su ih voleli i bivši i sadašnji vladari i divili se njihovim mađioničarskim trikovima. Zato što su potekli iz jeftinih, mračnih, prljavih barova socijalističkih hotela, ti jeftini žongleri misle da ceo svet odande potiče i da niko ništa drugo ne zna i nikada nije video vedrog neba i bela dana. Ne smeta im što su im trikovi provaljeni i dozlaboga dosadni, sve dok bude naivčina koji će im pljeskati. Nije ih briga što su kao opsenari nevešti i prevaziđeni, što im iz rukava ispadaju rekviziti, oni i dalje veruju u uspeh gutanja i bljuvanja ping-pong loptica. Nepodnošljivi su u svom udvaranju svakoj vlasti i kvazi brizi za opstanak nacije. Kao da se ikada može zaboraviti njihova podrška i divljenje monstruoznoj zamisli vođe kome su se klanjali i divili. Podržavali su ga u idejama koje su srpsku naciju dovele na rub propasti i niko ih nikada zbog toga nije kaznio.

Danas dve stotine intelektualaca i javnih ličnosti potpisuju zahtev za raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u „zločinačku“ organizaciju zvanu NATO. Bilo je već reči na tu temu, iako Srbija do sada nije ni dobila takvu ponudu. Pa šta onda tera naše intelektualce-žonglere da unapred kukuriču i odvraćaju građane i državu da uđe u ovaj savez, osim neke lične koristi koje su neki od njih iskusili još od trenutka kada su se zalagali za politiku Slobodana Miloševića. Halava im duša? Što reče anonimni građanin, „vidim da su svi dobrostojeći, pa ih nije briga kako ćemo mi živeti“. Narečenima nije dosta ni slave ni uspeha. Sve su za nju dali, a hteli bi još. Narod treba držati u mraku, šta oni znaju, samo ih treba potsećati na bombardovanje i nikako im nikada ne reći šta su mane, a šta prednosti članstva u NATO, namera je „dušebrižnika“ nacije. Nikome od potpisnika nije palo na pamet da bi pre referenduma bilo nepohodno objasniti sve u vezi sa NATO, šta znači vojna neutralnost i šta će Srbija u EU, ako su joj u tom savezu svi neprijatelji? Svaka „principijelnost“ koju zagovaraju poredeći Srbiju sa Švedskom i nekim zemljama izvan NATO, pokazuje nadmenost u oholost bez pokrića. Srbija izvan EU kako je zamišljaju, ima sve šanse da bude samo njihova da je i ubuduće oni vode i vladaju njome kako im se hoće. Priča o ulasku Srbije u EU bez članstva u NATO, znaju, otežaće i produžiti pridruživanje, što im odgovara kao što im je odgovarao i rat za „Veliku Srbiju“. Nije im uspelo, a sada pod plaštom mržnje koju svako malo podstiču, treba da se sprovede neostvarena zamisao o neutralnoj Srbiji koja usred Evrope može da živi sama i kako hoće. Takav stav govori, ili o kratkovidosti njihove politike, ili o podlim namerama da Srbija postane lak plen onome kome su je namenili. Naslušali smo se njihovih gluposti i političkih nebuloza da bi smo im bilo šta verovali. Bar polovina potpisnika za referenduma o odnosu prema NATO je do 2000. smatrala da se u korist Srba i Srbije može prekrojiti Jugoslavija. Niko ih zbog podrške te dokazano pogrešne i monstruozne politike nije nikada ukorio, nikome se od njih obraz nije zacrveneo, naprotiv, sa „promenama“ posle 5. oktobra masovno su stali u red obožavalaca nove vlasti i demokratije. Među njima nema vrhunskih majstora opsenarstva poput Davida Koperfilda jer se za dvadeset godina nisu razvili ni pedalj dalje od šibicara na nekoj pijaci. Ako Srbija zbog NATO bombardovanja ne treba da bude njena članica, onda je poslednjih 65 godina trebala da okrene leđa čitavom svetu, napravi bunkere i opaše se kineskim zidom. Nismo nikada saznali koliko je bilo žrtava u bombardovanju 1999. kao što se niko od njih nije zapitao ni koliko je bilo žrtava u bombardovanju Saveznika u Drugom svetskom ratu, pa su ipak svi trčali u Ameriku, otimali se o Fulbrajtovu stipendiju. Kolika je bila mržnja prema nemačkoj naciji, a koliko je Srba otišlo da radi i argatuje u Nemačku poslednjih 50 godina i tamo iskamči neku penziju.

Pored svog dobra koje je svet doneo Srbiji, neki od njih više vole izolaciju. Srbija bi uistinu mogla u skoroj budućnosti postati članica EU, a šta bi oni tamo radili? Dovoljno su bogati i imućni, da im valjda više novca i ne treba, ali se plaše da bi i neki drugi pametni i talentovani građani Srbije dobili šansu da pokažu šta znaju i koliko vrede. Tada bi se pokazala sva manjkavost i slabost njihovih dela i nedela, više ne bi bili veliki, neprikosnoveni i jedini. Da se u Srbiji poštuju prave vrednosti ne bi skribomani i sočinitelji jeftnih viceva bili očevi nacije, a najveći lažovi, grešnici i prevaranti uvažene ličnosti. Znam da u Srbiji pored tih 200 potpisnika trenutno živi još najmanje 500 intelektualaca, akademika i javnih ličnosti koji misle drugačije. Ima i mnogo više od 500 vrhunskih umetnika, pisaca, pesnika, slikara, reditelja, muzičara koji žive na ivici egzistencije jer su nepodobni, beskompromisni i veruju u sebe i svoje delo. Zbog njih je Srbija velika i ravnopravna sa svim Evropskim narodima.