Hrišćanstvo, osobito pravoslavlje, pripoveda kao jedan od svojih postulata trpeljivost. Ovih dana sam se ozabavio tezom : da li je trpeljivost moć ili nemoć? Lično mislim da je trpeljivost nemoć slabih, uniženih i poniženih,da u trpeljivosti navedeni vide slamku spasa.To potkrepljujem događajima 90 tih koji su završeni bombardovanjem srbije. Setićete se rečenice : ”istrpimo još ovo, neće doveka”, tako često ponavljanu tih godina. E pa ta netrpeljivost nas je dovela do ravnodušnosti jer : ako si trpeljiv prema svemu , onda si u stvari ravnodušan”, a iza ravnodušnosti se krije nedostatak čoveka ( ”Ravnodušnost je spremnost da se drugi prizna , ali da se za njega ne pokaže interes” ). Sve me to navodi na zaključak da je za trpeljivog čoveka sve podjednako važno, kao što je sve podjednako nevažno. Zapravo, samo nemoćni su trpeljivi…moćni gaze stazama slobode ( ta staza ne poznaje male i nemoćne, već slobodne i moćne). Ja nisam trpeljiv čovek,jer želim da sam slobodan – jer ne želim da budem licemer!. Nisam veći katolik od pape!
Branko Milić
